Rekao si kako preterujem, kako ne vidim kako se ophodim prema ljudima. A ja sam samo ćutala i gledala te tvoje crne oči.
Pričao si mi kako i nisu nešto lepe, da ti se i ne sviđaju, a mene očaravaju iz dana u dan. Nikad ti to nisam rekla. Jer na tvoje da 'nisu nešto', ja sam odmahnula glavom i tu se priča završila. Da, tako si dobar u završavanju svake priče. Samo se okreneš, nastaviš da radiš kao da nikad ništa nije rečeno. A ja bih o tvojim očima mogla da pričam danima.
One kriju nešto posebno. Kriju pravog tebe. Kriju, ranjivog, emotivnog dečaka iza ogromnog zida napravljenog od grubih crta lica, od pravog muškarca punog samopouzdanja. A samo malo treba da se otvoriš i postaneš ono što jesi.
Ne, nikada se to neće desiti, jer si prokleto dobar u završavanju svega. Prekineš i pre nego što počneš.
I dok mi govoriš u besu kakva sam, ja gledam te tvoje krupne oči i pitam se kada će progovoriti...
